Knjiga koja propituje i pomice definiciju ljubavi

runwayfunway

Nakon što sam već bila počela razmišljati o tome da sam očito bezosjećajni muškarčina i da mi je vrijeme za bauštelu jer me ni jedna knjiga dugo nije „dotakla“, desila mi se prije nekih godinu dana knjiga Una koju potpisuje Momo Kapor. Unu sam progutala u dahu tada i Unu sam progutala u dahu jučer kad sam ju ponovno čitala. Zašto? Zato što Una nije od onih ljubavnih romana koji vam prodaju maglu da su život i ljubav vječita bajka. Una kao da vam priča ono što se neki drugi ljubavni romani ne usude izgovoriti na glas, priča život.

„Kad sam je prvi put video, sat mi je stao!“, pričao je kasnije profesor Mišel Babić o svom prvom susretu s Unom. Znam da mnogima „ljubavni roman“ zvuči patetično, sladunjavo i isključivo ženski, ali Una može biti svakakva, ali nije ništa od toga. Središnja fabularna linija prati kompleksan ljubavni odnos između oženjenog profesora mas-medija Mišela Babića „za čiji duh se smatralo da je iznad takvih tričarija kao što je ljubav“ i dvadesetak godina mlađe lijepe, inteligentne, same i odsutne studentice novinarstva, Une Vojvodić.

Roman prikazuje da stvari u ljubavi nisu uvijek crno-bijele i odgovara na pitanja što se dogodi kada žena u svakom smislu izludi muškarca (malo za promjenu) koji je do jučer smatrao da je previše pametan da bi mu se dogodio takav propust, a sama ostane tom istom muškarcu istovremeno i bliska i odustna. Iako profesor smatra da je ljubav za amatere i da „u njoj nikad nije bilo ravnopravnosti“ jer je „uvek neko voleo manje, a neko više“ i samo je „od nečije dobre volje zavisilo hoće li to zloupotrebiti ili neće“, ni nakon što je prestao svoju djevojku-san „praviti od magle i sna“ i nakon što je mlađahna studentica Una postala njegova stvarnost, profesora Mišela Babića počinje mučiti njena vječna odsutnost jer Unu kao da nikada nije imao do kraja pa se počinje pitati „može li jedna savršena skulptura“, kakvom je smatrao Unu, „voleti svog nesavršenog, privremenog vlasnika kada nije bila zaljubljena ni u majostra koji je salio.“ A može li ili ne i ima li priča sretan kraj, saznajte sami. 😛

Možda je osnovna misao ovoga romana ljubav, ali patetike nema ni na vidiku, a u romanu ne izostaju ni erotske scene ni lascivnosti ni špijuniranja ni ljubomora ni ljubavna kalkuliranja ni izdaje pa čak ni sebičnost i zato Una priča nešto stvarno, nešto što se neki drugi romani ne usude izgovoriti na glas ili usude, ali s dozom povećeg uljepšavanja, kao da se pribojavaju da sve te stvari nisu dovoljno „ljubavne“. Na trenutke romantična, na trenutke sirova, na trenutke prožeta bogatom intertekstualnošću, na trenutke pomaknuta i uvrnuta i u svemu tome toliko genijalno dubokoumna da uzmete bilježnicu i zapisujete citate (ili se to samo meni događa dok čitam knjige?) Una jednostavno ima sve.

Ako vas svojom realističnošću i genijalnošću ne očara i ako se ne zamislite nad barem pet životnih pouka profesora Mišela Babića i ako ne pronađete barem 10 citata koje biste si mogli ispisati kao životno primjenjive i ako barem jednom ne pomislite da odsutna Una stvarno ima dobar „recept“ za izluditi muškarce i ako barem jednom ne pomislite da u ljubavi stvarno nije sve tako jednostavno ni crno-bijelo, častim vas pićem na kojemu možemo u nedogled zastupati – vi svoju teoriju da vam se knjiga ne sviđa, a ja svoju da je genijalna! 😉 Na netu imaju verzije koje nisu cijele, dakle skoknite u knjižnicu, pripremite bilježnicu i kemijsku za ispisivanje citata i javite dojmove!

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *