Fotkanje – zabava ili pokora?

runwayfunway_runwayfunwayfashion

„Samo se naslikavaš, he he“, komentirala mi je davno jednom jedna frendica jednu fotku na Fejsu. Inače bi komentar bio onako pošteno ženski zloban kako to već samo žena zna, onakva žena kakva je Adamu u raju namjerno podvalila onu lošu jabuku, ali ovo prijateljsko „he he“ potpuno popravlja stvar (ne). Ako pitate moju sestru ili moju mamu ili moju baku, njima je fotkanje ravno smrtnoj kazni i to onoj polaganoj kakvu ne biste poželjele ni novoj curi svog bivšeg dečka OD KOJE STE IONAKO LJEPŠE. Uglavnom, u bilo koju od njih tri kada uperiš objektiv fotića, kao da si uperio neku pušketinu iz Thompsonovog spota (blefiram, nemam pojma kakve su puške u Thompsonovom spotu, ali dajem ovu desnu ruku kojom pišem kolumne u vatru da ih ima). Tako je simpatija prema fotkanju preskočila nekoliko naših ženskih obiteljskih naraštaja i sletjela točno meni u krilo.

Da se odmah riješimo pogrešnih mišljenja, ja ne volim fotkanje zato što mislim da moj lik i moje fotke neupitno zaslužuju biti zauvijek zabilježeni ili slične narcisoinde spike nego zato što fotografija sadrži kreativnost, a to me opušta u rangu masaže vrućom čokoladom od nugata u kombinaciji s rukama i pošalicama Filipa Juričića. Netko se opušta tako što hekla tabletiće i stavlja ih svojoj djeci na plazme ili laptope, netko se opušta tako što trči u cik zore (zašto to ne bih bila ja i zašto je odgovor uvijek – nema šanse?), netko se opušta tako što igra Tetris (istinita priča, Martina i ja jedno vrijeme na moru), netko tako što piše nećaku po zidu na Fejsu: „ŠTO SI MI LJEP, POZDRAVI SVE..,.,.,,,,KAKVO JE TU VRJEME….LJUBI GA TETKA“, netko tako što čita moje kolumne (ta skupina mi je najdraža), a ja se, ponekad, IZMEĐU OSTALOG, opuštam uz fotke, ali fotke BEZ PRITISKA jer mi pritisak stvara stres, a stres ne volim, nisam se valjda za stres rodila. Ionako od tih fotki ne mislim ležat na lovi jer, realno, mogu ležat na lovi jedino ako budem živjela iznad banke. Mene se tiče jedino to što na početku fotkanja, ako sam loše raspoložena, ličim na ženu kojoj su potonule sve lađe, koja čeznutljivo gleda kroz prozor čekajući svog muža koji kasni već tri minute i loše mu se piše dok se u pozadini čuje glas: „Gospodin Godot danas neće doći, ali sasvim sigurno će doći sutra“, a kroz idućih nekoliko minuta postanem vesela kao krizmanica na večernjoj zabavi povodom primanja pečata dara Duha Svetoga i redovno sve skupa završi u nekom sasvim drugom smjeru od očekivanog jer ma kako fotkanje počelo, uvijek završi smijehom. Doduše, tuga mi se vrati kada krenem pregledavati fotke i vidim da su loše u rangu onoga kada je Beyonce tužila nekog novinara jer je objavio neku njenu fotku na kojoj ona nije bila lijepa ni dorađena u Photoshopu. (Beyonce, nemoj se ljutit ako ovo čitaš, ti znaš da si za mene prekrasna žena i molim te, ako čitaš, šeraj ovu kolumnu na svom Fejsu! <3)

Neki dan sam pročitala kako je jedna cura htjela uslikati nešto za Instagram i onda je probudila svog ni krivog ni dužnog dečka kojemu nije bilo nimalo jasno što se događa, da joj iznad toga što je htjela uslikati drži lampu kako bi ona imala pogodno svjetlo i onda je to fotkala i onda je skužila da ipak ne valja, onda ga je nervozno poslala natrag u krevet jer SVI SU ONI ISTI I NIČEMU NE SLUŽE i onda je stavila šešir na glavu i odjahala na svojoj metli u sumrak. Ne znam, dragi moji, ali nadam se da mi fotkanje nikada neće postati BAŠ TOLIKA noćna mora da će mi dečko držati lampu dok fotkam (jer za to služe frendice, he he). Ok, imam svojih nemogućih fotografskih trenutaka i smiješnih metoda i ideja, a o tome neki drugi puta (bit će smijeha), ali što se tiče kombinacije dečka i fotkanja, svečano prisežem javno (i u ugovoru naše veze će uvijek pisat da se može pozvat na ovu kolumnu) da mi dečko neće služiti za držanje lampe za instagramske fotke jer htjele mi to žene priznati ili ne, korisnije ih je upregnuti za neke druge stvari, otprilike onako kako Pavel kaže: „Svaki put kad se malo zatamni i zvijezde raskuže zrak, kad ja i ona, siti i sami, s terase slušamo kraj – u tom trenutku, u toj rutini, u tom trenutku, više ne osjećam strah“… Ni želju za tim da prekinem romantični trenutak i natjeram ga da se digne i donese lampu za fotkanje, dodala bih ja.

Opraštam se uz vas uz seriju fotki koja je nastala baš tako – od baš lošeg raspoloženja do baš smijeha. Pritom je manje bitno izgledam li na njima kao Blake Lively ili kao salama kojoj je istekao rok, a više to što me oraspoložila i što su se ko magija nakon toga dogodile neke lijepe stvari. Ne znam, krenite se i vi fotkat, možda fotkanje kao relaksacija djeluje i vama, a ja vam svečano prisežem da vam neću komentirati – Samo se naslikavaš, he he.
Pusa pusa!

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

runwayfunway_runwayfunwayfashion

2 thoughts on “Fotkanje – zabava ili pokora?

  1. ”…onda ga je nervozno poslala natrag u krevet jer SVI SU ONI ISTI I NIČEMU NE SLUŽE i onda je stavila šešir na glavu i odjahala na svojoj metli u sumrak.”
    Umrla sam na ovu rečenicu, tj. ovaj dio hahahaha 😀

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *