Selo Davor: jedinstvena kultura življenja koju i sunce i Sava promatraju nekako sa smiješkom

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

Ako je iko ikad za ijedan grad ili misto u Hrvatskoj reko da ima jedinstvenu kulturu življenja, taj nije bio u Davoru. Znam da sad ko nije iz Davora okreće očima misleći da to svako za svoje misto kaže, ali udobno se smistite i čitajte pa na kraju sudite jesam li u pravu. Svi znaju za Davor. Čim mu čuju ime, pomisle – misto di rakija teče umisto Save, kobasica se gricka ko čips, kulin se jede umisto kruva, a pisma se čuje umisto razgovora. Nije puno toga ni pomislio krivo.

Kad kreneš litom po Davoru po bajeru, stigneš do elitne plaže uz Savu, plaže Skele, kojoj samo fali birtija na sredini i tri plesačice pa da postane novo Zrće na koje bi došle i Severina i Maja Šuput i Marko Grubnić, barem opalit fotku za Instagram i sunčat se jer okupali se sigurno ne bi, jer da bi se mogo kupat u Savi, moraš bit iz Davora i moraš proplivat u njoj prije nego što progovoriš, čak i prije nego što propivaš.

Ne zato što se ljudi iz nekog drugog mista tu ne smiju kupat, Bože sačuvaj, nego zato što Sava nije more, teška je, mutna je, neumoljiva je, stara i nekako joj je već dosta svega i teško trpi druge ako je ne zna odmalena, ako nisu proplivali u njoj prije nego su progovorili. A postoji neka tajna veza između Davoraca i te Save, jer Davorce ona uvik nekako pusti, osića i ona valjda da su nekako njeni. Kad propivaš, proplivaš pa progovoriš, točno tim redosljedom, kreneš litom bajerom do Skele. Bos, naravo, bez peškira, bez mobitela, grickalica, kreme za sunčanje, vode i voća. Zdravo seljački, obučen u kupaći i zaogrnut dobrom voljom.

I kad stižeš do te Skele koja je tolko prepuna da nemaš di ostavit majicu (jer niko ne nosi peškir, to je morska stvar i šminka, u Davoru se leži na pisku), čuješ kilometrima daleko vrisku, smij, bezbrižnost, neopterećenost i opuštenost. Čuješ društva, posakrivana u ladu ili kako igraju odbojku ili skaču s improvizirane skakaone koju svake godine neka dobra duša namontira posred plaže, tako da bi neki komotno mogli na televiziju na one umjetničke skokove, samo da je ima ko pogurat malo na ekrane.

Čuješ tad i sunce se smije, i njemu nekako drago. Čuješ i Sava se smješka, inače je teška, mutna i nekako ko da joj je sve preko volje, dosta joj je i brodova i kretanja i umorna je, al čuješ ta ista Sava litom ko da je nekako sretnija, ko da Davorce uvik nekako potajno mazi više nego druge, ko da ju oni oporavljaju i vraćaju joj veselje koje je pogubila još davno negdi okolo po Europi. Tajna veza, kažem vam.

Čuješ opuštenost. Čuješ jedinstvenu kulturu življenja. Čuješ život.

Kad si se nakupo u Savi, vraćaš se bos i s majicom u rukama po selu svojoj kući. Putem srećeš ljude jer svi side na ulici po ćoškovima grupirani i kartaju, pričaju, prisjećaju se prošlosti, dobro, malo i ogovaraju, ali Bože moj, samo smo ljudi. I sa svima se pozdraviš, onako usput, dok jedva čekaš doć kući i pojst sve što imaš u frižideru, uključujući i kečap iz 1997. godine i ona tri krastavca u tegli što su ostala još od pretprošlog Božića, jer su te sunce i Sava tolko izmorili da kažeš da sutra neš ić. Ma mo’š mislit što neš. Sutra si prvi tamo, da zauzmeš misto dok još nema ljudi, da te Sava i sunce opet izmore jer njima nekako drago, igrali bi se i oni kad čuju vrisku i galamu, kad osite opuštenost i bezbrižnost. Kad osite lito i svoje. Kad osite život.

Kad si večero nakon Save, 5 minuta maksimalno, otuširaš se i ideš u centar jer ekipa već šalje poruke di si u birtiji, svi su već tamo, požuri zakasnit ćeš jer kao eto u birtiju se može zakasnit, jednom navodno neki čiča Anto Gelemanović zakasnio 15 minuta i umro od toga, pa ti probaj zakasnit.

Onda odeš u birtiju, ali si na selu, pa rade samo do ponoći, pa se afterparty nastavi u noćnim satima na Skeli, u parku ili kod nečije kuće kod koje daj Bože da ima sarme pa da u tri ujutro slučajna ekipa koju si pokupio u birtiji sa sobom kući pojede cijeli lonac. Ako još neko ima gitaru, čuješ i pismu, jer Davorci propivaju prije nego što progovore i malo prije nego što proplivaju.

Fešta ko fešta, svagdi ista pomisliš, al ako to misliš, nisi fešto u Davoru u vrime blagdana kad su svi kod kuće.

Ako ne izdržiš 9 dana zaredom feštat oko Božića, niko te ne doživljava ozbiljno, malo se i ljute na tebe, pitaju šta izvodiš (znam iz iskustva, haha). Birtije su tolko pune da moraš u 6 popodne poslat 2-3 (ne)sretnika iz društva da zauzmu misto, prvo u parku za zagrijavanje, pa u birtijama. Nakon toga glavno pitanje je – a di je afterparty jer mame će problidit od stra ako se vratiš kući do 3.

Da vam sad idem još sve do u detalje pričat o običajima i mistu, ako u Davoru niste bili, samo bi se čudom čudili ko je te običaje krojio da se nekad samo krstiš livom i desnom. Ko god da je krojio, bio je istovremeno, čini mi se, najveći partijaner, najpobožnija osoba na svitu, najveći zagovornik obiteljskog života, najbolji plivač, najbolji pjevač, najveselija osoba u svemiru i nije ga bilo briga za vrime i pogledavanje na sat ni kad se fešta ni kad se ljubi ni kad se piva ni kad misa traje.

Sve se tu to stigne, bez gledanja na sat jer i vrime tu sporije teče, ni njemu se ne žuri, jer su si Davorci  namistili tako da dan tu ni u ludilu ne traje samo 24 sata.

Valjda se zato Sava i sunce onako smiju litom. Nekako i njima godi tako, lagano i opušteno, s pismom u zraku, u ladu i s tonom smija, vriske i razgovora i samo malo ogovaranja i ponekad pretjerane znatiželje i virenja iza zavjesa, malo i čupanja i svađe, al kad stvarno treba, svi su nekako opet jedno. Ko i u svakom drugom mistu, uostalom.

Odma da vam kažem, ako niste iz Davora, pravila ovog mista ne morate ni pokušavat ispoštovat. S tim načinom života se rađaš i učiš ga još prije nego što progovoriš, ko i ono plivanje u Savi. Pa kad naučiš s tim komadom zemlje i neba tako ko da su tvoji, onda ti se nekako i sunce smije, pa te i Sava trpi jer si njen, smije ti se i trava kad legneš u Bokovima dok roštiljaš, smije ti se i nebo dok gleda i misli: „E u ovom mistu nam je izletilo previše svega, a bome nam je baš simpatično ispalo.“

I svi se nekako smiju. I svagdi pisma, žamor, namigivanje i vriska. Od Bokova, preko bajera, crkve, Štrosmajerove, Stipine trgovine ;), Školske, Gundulićeve pa preko Benića ćoška i dalje preko Dudinjaka i redom kroz malo selo-grad, skroz do table Davor ispod koje samo nedostaju barem i markerom ispisane tri male slatke riječi – jedinstvena kultura življenja.

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

One thought on “Selo Davor: jedinstvena kultura življenja koju i sunce i Sava promatraju nekako sa smiješkom

  1. Poštovana Katarina,
    poslali su mi prijatelji vaš tekst o jedincatoj davorskoj kulturi, budući sam Davorac, pa su predpostavili da će me zanimati. Tekst sam pročitao i ne samo da mi je zanimljiv, nego me je oduševio. Ja sam stariji gospon (mogo bi vam biti dido) pa neću ulaziti u teme koje vas mlade zanimaju, nego imam jednu molbu u vezi vašega teksta o davorskoj kulturi.. Upravo dovršavam malo dulji tekst o čiča Miki Furića i njegovoj kolibi pokraj Save na Grabraku, gdje sam puno puta bio, čak i noćio. I on – čiča Miko spada u jedincatu davorsku kulturu, i štoviše bio je posljednji prenositelj davorske predaje … a nešto od toga što je on pričao i ja pamtim, pa ću zapisati da se ne zaboravi. Ja bih vas molio da mi dopustite da citiram neke vaše opise našega davorskoga mentaliteta i odnosa sa rijekom:
    (citiram izuzetno dojmljive dijelove vašega teksta)

    Selo Davor: jedinstvena kultura življenja koju i sunce i Sava promatraju nekako sa smiješkom

    … jer da bi se mogo kupat u Savi, moraš bit iz Davora i moraš proplivat u njoj prije nego što progovoriš, čak i prije nego što propivaš.

    ———————————————————————————————————-
    Sava nije more, teška je, mutna je, neumoljiva je, stara i nekako joj je već dosta svega i teško trpi druge ako je ne zna odmalena, ako nisu proplivali u njoj prije nego su progovorili. A postoji neka tajna veza između Davoraca i te Save, jer Davorce ona uvik nekako pusti, osića i ona valjda da su nekako njeni. Kad propivaš, proplivaš pa progovoriš, točno tim redosljedom, kreneš litom bajerom do Skele. Bos, naravo, bez peškira, bez mobitela, grickalica, kreme za sunčanje, vode i voća. Zdravo seljački, obučen u kupaći i zaogrnut dobrom voljom.
    ———————————————————————————————————-
    I sunce se smije, i njemu nekako drago. Čuješ i Sava se smješka, inače je teška, mutna i nekako ko da joj je sve preko volje, dosta joj je i brodova i kretanja i umorna je, al čuješ ta ista Sava litom ko da je nekako sretnija, ko da Davorce uvik nekako potajno mazi više nego druge, ko da ju oni oporavljaju i vraćaju joj veselje koje je pogubila još davno negdi okolo po Europi. Tajna veza, kažem vam.
    Čuješ opuštenost. Čuješ jedinstvenu kulturu življenja. Čuješ život.
    ——————————————————————————————————–
    … dok jedva čekaš doć kući i pojst sve što imaš u frižideru, uključujući i kečap iz 1997. godine i ona tri krastavca u tegli što su ostala još od pretprošlog Božića, jer su te sunce i Sava tolko izmorili da kažeš da sutra neš ić. Ma mo’š mislit što neš. Sutra si prvi tamo, da zauzmeš misto dok još nema ljudi, da te Sava i sunce opet izmore jer njima nekako drago, igrali bi se i oni kad čuju vrisku i galamu, kad osite opuštenost i bezbrižnost. Kad osite lito i svoje. Kad osite život.
    ———————————————————————————————————
    Fešta ko fešta, svagdi ista pomisliš, al ako to misliš, nisi fešto u Davoru u vrime blagdana kad su svi kod kuće.
    ———————————————————————————————–
    … ako u Davoru niste bili, samo bi se čudom čudili ko je te običaje krojio da se nekad samo krstiš livom i desnom. Ko god da je krojio, bio je istovremeno, čini mi se, najveći partijaner, najpobožnija osoba na svitu, najveći zagovornik obiteljskog života, najbolji plivač, najbolji pjevač, najveselija osoba u svemiru i nije ga bilo briga za vrime i pogledavanje na sat ni kad se fešta ni kad se ljubi ni kad se piva ni kad misa traje.
    Sve se tu to stigne, bez gledanja na sat jer i vrime tu sporije teče, ni njemu se ne žuri, jer su si Davorci namistili tako da dan tu ni u ludilu ne traje samo 24 sata.
    ——————————————————————————————————-
    Odma da vam kažem, ako niste iz Davora, pravila ovog mista ne morate ni pokušavat ispoštovat. S tim načinom života se rađaš i učiš ga još prije nego što progovoriš, ko i ono plivanje u Savi. Pa kad naučiš s tim komadom zemlje i neba tako ko da su tvoji, onda ti se nekako i sunce smije, pa te i Sava trpi jer si njen, smije ti se i trava kad legneš u Bokovima dok roštiljaš, smije ti se i nebo dok gleda i misli: „E u ovom mistu nam je izletilo previše svega, a bome nam je baš simpatično ispalo.“
    I svi se nekako smiju. I svagdi pisma, žamor, namigivanje i vriska. Od Bokova, preko bajera, crkve, Štrosmajerove, Stipine trgovine ;), Školske, Gundulićeve pa preko Benića ćoška i dalje preko Dudinjaka i redom kroz malo selo-grad, skroz do table Davor ispod koje samo nedostaju barem i markerom ispisane tri male slatke riječi – jedinstvena kultura življenja.
    Prelijepo!!!
    Eto, to vas molim, a ja ću dakako uvijek navesti vaše ime i prezime, onako kako je uobičajeno.
    Čitat ću vas i dalje. Pišite zato što znate pisati, zato što lijepo pištete, a iz vaše ljubavi prema rodnome mjestu nastali su i najljepši tekstovi (bar za mene).
    S poštovanjem
    Dragutin Ivančić

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *