Uskrs u Davoru: vrime kad se i ljudi i misto prominje u samo četiri dana

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

Ako provodite vrime Velikog tjedna u Davoru, možete u četr dana vidit kako se selo i narod minjaju iz najveće pobožnosti i tišine Velikog tjedna do najvećeg slavlja, da vam nije ni jasno kako se tolki narod i tolko selo u četr dana mogu tako naočigled prominjit. Opet ćete sad mislit, ako niste iz Davora, da ko će o kome lipo nego svoj o svome, a ja ću vam opet reć da čitate do kraja pa sudite sami.

Moš reć za Davorce šta oš jer i oni sami znaju da mogu bit svakaki, al neki red se tu uvik zna. Ne moš ne primijetit u Velikom tjednu kako ne osićaš samo da su ljudi tiši i zamišljeniji nego inače, da se susjedi nekako baš i ne dovikuju preko ulice tih dana, da nemaju nekako volje ni prepričavat da je Milka Knežević uzela misto u crkvi Anki Ciprić, nego vidiš ko da je i selo tako utonulo u neki nemir i sivilo.

Ko da je i nebo tmurnije, Sava mutnija, a oranice u sebi imaju manje života nego inače. Osićaju i oni da se sprema nešto teško, kad na Veliki petak kroz selo krene križni put pa ne vidiš kraja crnoj koloni ljudi koja se teško vuče niz ulicu, a kojoj se priključuje ko god je u selu i ko god može, a ko ne može, dočekuje ju na ćoškovima (ili viri kroz prozor). Kad se navečer ljubi križ, ljube ga oni od 5 do 105 godin i opet se i tu stvori kolona kojoj ko da nema kraja jer u Davoru, u vrime blagdana, u crkvi koja uopće nije mala, ima ljudi skoro ko u katedrali, tolko da neki moraju stajat napolju.

Ako ćemo sad baš u detalje, istina, možda se nekad malo pod misama priča, al kad ti kraj sebe vidiš tetka Ljubu koju si prije tri dana vidio da sadi papriku, ne moš ju ne priupitat samo na sekundu oće bit šta od te paprike, al to nije za zamirit, bitno je da ste i ti i tetka Ljuba tu pa ako sa strane to gledaš, nekako ti se čini da bi se i sam Bog nasmijo na te ludosti i da ne bi ni on zamirio jer eto, ljudi ko ljudi, niko od nas ionako ne može bacit kamen prvi.

Kad osvane Uskrs i svečana misa, cijelo selo naočigled živne. Orgulje se ore, pisma odzvanja po cijelom centru jer Davorci jedva čekaju pismu, zvona se čuju preko tri susjedna sela, a čak su i ulice i Sava i oranice nekako svečaniji i življi jer eto i oni valjda osite da je neko tog jutra raširio ruke nad selom, isti onaj koji je raširio ruke i za vrime rata kad je bio Davorcima, a čini mi se i ostao, vjerni saveznik. Valjda od tu potječe sva ona tajna veza Davoraca s nebom, Savom i jedinstvenom kulturom življenja.

E sad, nakon što Davorci ispoštuju redom sve crkvene obaveze, misto radnje selji se u birtiju i sad – Bože, mi smo tebi bili na pomoći tri dana, sad ako imaš vremena i volje, budi i ti nama. A u birtiji nema kog nema, i Anka Gelemanović koju nisi vidio od krizme i Nikolina Marjanović s kojom si išo u osnovnu, a ko da nisi, i tetka Klara Benić koju si zadnji put vidio kad te gurala u kolicima i njena sestra također, Jelena, koja će sutradan mami ispričat sve šta si radio u birtiji. I puno nji vidiš, a još više ni ne stigneš vidit, jer je tolka gužva da se sretnete tek tamo negdi treći dan.

Ono što je specifično u Davoru je to da u birtiju svako dojde sa svojim društvom, al se nakon druge-treće čaše svi izmišaju jer svako svakog zna i nema više naši i vaši, moji i tvoji, a nakon još koje čaše više čak nema ni naselci i domaći jer, ma kolko Davorci čuvali svoje i održavali taj obrambeni stav, neće vam to ni u ludilu priznat, ali private oni i te naselce nekako pod svoje, ko što su i u vrime rata pružali utočište i sigurnu i mirnu luku.

Dobro, zna se desit da se tu i tamo popije koja više, al Davorci uvik dojdu u birtiju sa čvrstim uvjerenjem da će popit dvi i u 11 ić kući, al onda evo ti tamburaša. Naciljaju onako sitnim vezom žicama u sridu bolje nego alkar, a tu je onda i društvo koje od Božića nije bilo na okupu i nikom se više ne ide kući u 11, a sve i kad bi mu se išlo, ne bi ga niko pustio. A o sutra će se mislit sutra.

Davorci ne razmišljaju puno o sutra, osim kad je o radu riječ i o tome oće li urodit sve iz one zemlje nad kojom bdiju ko nad malim ditetom, jer zemlja je čvrsta i podnosi sve, al život u njoj treba i kišu i sunce, pa ne moš ne dizat pogled prema nebu da vidiš oće li ostat šta od tog u šta si položio sve nade i od čega ćeš stavljat ručak na obiteljski stol, makar neko procijenio da taj urod ne vridi ni 2 kune, kad tebi vridi pola života.

Kad se svi nakon fešte razajdu svojim kućama, a tamburaši su već odavno odsvirali: „Laku noć, svirači“, zna se da je sljedećeg jutra vrime za pakiranje kofera i da svako krene svojim putem dalje uz rečenicu: „Da je još koji dan, ne bi ni valjalo.“ Jer eto, Davorci ništa ne rade na pola i mogu vam reć, stvarno da je još jedan dan, stvarno ne bi valjalo. Ako uspiješ zatvorit kofer kod pakiranja, zbor anđela ti zasvira nad glavom od veselja.

Jer, kud si jedva potrpo svu robu i cipele koje si dovuko kući, evo ti mame koja viče: „De ponesi krmenadli iz škrinje, nek imaš. De i malo kruva uzmi, sigurno nemaš u stanu“, dok ti stavlja u kofer ne malo kruva nego čitavu polovicu i nastavlja: „Narizala sam ti i kolača malo“, i stavlja ti pritom u kofer kolača za otračit još tri Uskrsa i uvjerava te da izvadiš pola robe i ostaviš kod kuće jer „de još ponesi malo pečenog mesa, a i krumpira sam ti spakirala i mrkve, evo ti i mljevenog mesa i malo sam ti napravila jutros paprikaša da imaš za tri dana i de još samo pola pileta stavi i nemoj to zaboravit stavit u škrinju čim stigneš i tu sam ti stavila sendviče za put i bocu vode, a još da izvadiš ove cipele pa bi ti malo i graška stavila i evo ti rizanci za juhu da imaš“ i uzalud ti njoj pokušavaš objasnit da ti rizanci stvarno ne trebaju jer u životu nisi zasula juhu koju ćeš ionako skuvat iz vrećice, al brzo odustaneš. Onda kad tate dignu kofere, crveni u licu ko rakovi, viču da nije teško jer njima i kad je teško, nije im teško, iz nekih velikih razloga.

I tako, odlazeći iz tog sela prema nekim drugim i daljim krajevima Hrvatske il svita, moš ti reć da ti je svedno i da ti to misto neće ni najmanje falit, moš se i ljutit jer ima i bolji i napredniji mista na svitu od tog tvog, al znaš već da je ono za tebe bogato na neki sasvim drugi način.

Bogato je nekim ljudima koji će ti zauvik bit neobjašnjivo blizu čak i onda kad si kilometrima daleko. Bogato je nekim dragim uspomenama kojima ni vrime ne može ništa. Bogato je nekim prostorima na kojima su ostale tvoje prve simpatije i prve školske svjedodžbe. Bogato je nekim ljubavima za koje već sad znaš da neće izblidit nikad i da će uvik brinut jesi pojla šta na žlicu i koje će i vuć kofere po kolodvorima dok te ispraćaju, da ti ne moraš.

I dok čekaš na peronu vlak za te neke dalje krajeve, slutiš da nisi spakiro u kofer samo meso, povrće, robu i kolače za cijelu zgradu, nego da ti se samo od sebe uvuklo u džep kofera i malo one tamburaške pisme iz birtije i malo oni ljudi koji su ti stisnuli ruku, uvuklo ti se u džep i puno tvoje obitelji koja je ostala i puno doma, jedinog koji za tebe postoji oduvik, od vremena dok još nisi ni slutio da će jednog dana postojat neki sasvim drugi i novi prostori koje ćeš podjednako smatrat svojima i dok nisi još ni znao da je uopće moguće više mista na svitu nazivat svojima s punim pravom.

I tako, prema kojoj god strani svita tvoj kompas pokazivo, uvik kad stigneš tamo i otvoriš kofere da rasprakiraš robu i mirise Slavonije i doma, najdeš u nekom skrivenom pretincu malo tog svog sela. I samo se smješkaš. Jer ga ti tu nisi ni spakiro, a on te svaki put prevari i spakira se sam, a da nisi bio ni svjestan da, kojom god stranom svita budeš išo, dio njega uvik će se spakirat s tobom. Eto, tek tako, da nikad ne putuješ sam.

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

One thought on “Uskrs u Davoru: vrime kad se i ljudi i misto prominje u samo četiri dana

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *