Neki mali ljudi iz mog sela nisu nimalo mali

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

Ako ste mislili da se šetnje kroz Zagreb odvijaju pod povećalom, onda niste šetali kroz Davor. Možda nemamo street style fotografe koji te vrebaju iza svakog kuta, ali dobro, možda imamo pokoju sigurnosnu kameru iza zastora kod koje možeš pokucat i pitat – Dobar dan susjeda, šta ima novo kod mene? I ona ti k’o Google izlista šta ima kod tebe danas, šta je bilo 28. svibnja 2006. godine, a šta će bit za pet godin, sve od a do željeza. Ali, da se razumijemo, stvarno nije ona kriva, njoj u prolazu rekla baba Jelka kojoj je rekla teta Mara koja je čula od ujne Sofe koja je čula od baba Jelkine prije Kate, inače nju to stvarno ne zanima, al nekad se jednostavno najdeš na krivom ćošku u krivo vrime i čuješ i što ne bi tio čut.

A koga god sretneš na ulici, išo je s tvojim tatom u razred ili ima krumpir posadit baš kraj vašeg pa se tamo stalno viđaju i ti moraš pozdravit i nema tu – Danas ću stavit sunčane naočale i pravit se da ne vidim svit oko sebe jer kad si mali ćeš tako vidit ne samo svit nego i batine, misec i zvizde ako se pročuje po selu da nisi pozdravio baba Jelku pa kad odeš u Zagreb, automatski ti dolazi da prva dva miseca sve ljude na ulici pozdravljaš s „Faljen Isus“ i ulaziš u tramvaj ko u ambulantu i samo što ne kažeš: „Dobar dan, kako ste, kako vaši, pozdravite sve kod kuće.“

Ako ideš kroz selo s nekim starijim, e onda Bože pomozi. Možda ti se čini da imaš od jednog do drugog mista 2 minute, ali imaš barem 22.

Jer tu svi sve znaju, svi su sa svima išli u razred prije 40 godin, osam sela dalje po mećavi i snigu do vrata tako da si na prstima moro stajat da te ne zatrpa, po kiši i ledu koji je bio barem veličine oveće glavice kupusa, na biciklima i u čamcima koji su propušćali vodu i samo dragi Bog zna kako su sve to preživili jer ni oni sami više ne znaju. A sve to da bi se dokopali škole i znanja. Tako barem oni kažu dok nam prigovaraju kako mi putujemo k’o gospoda i opet nam sve teško i opet smo nikaki, em lomimo kosti ko da su šibice, em nešto stalno kišemo dok su se oni po snigu kupali u Savi, em neke moderne bolesti skupljamo, a to u njiovo vrime nije ni postojalo, a ako je i postojalo, zubaru si išo susjedu Anti da ti izvadi zub klišćama, ako si slomio ruku, išo si prvom susjedu da ti namisti onako otprilike i vozi dalje u školu po snigu do vrata i po ledu veličine oveće glavice kupusa. Valjda zato ni nisu bili bolesni, ko bi se u takim uvjetima usudio razbolit.

Onda oni, ti naši stariji, zastaju svaka tri koraka sa svakim popričat jel urodio luk, kako rođak Mato, jel mu bolje, zašto je u nedilju samo jedna misa, di se mogu kupit najbolji pilići od barem 7 kil žive vage i jesu čuli da ona Stipina mala piše nešto na internetu, ne znaju još točno šta, al čuli od baba Jelkine prije Kate, njoj rekla ‘ćer, vidla da je Iva lajkala, i ne znaju točno  još koja ‘ćer to piše jer su i jedna i druga kovrčave pa ne možeš razlikovat. Eto ga na sad!

I možda ti se nekad učini da bi bilo lakše proć tim selom, a da nema nikog na ulici i da te niko ne pita kud ideš i da se ne čudi što ideš u šetnju jer još bi, ne daj Bože, mogo bit i zdrav i ne pit u starosti tablete za tlak, vodu i masnoću? Možda ti se nekad čini da bi bilo lakše da ne postoje sigurnosne kamere koje ko Google imaju evidentirano ko te dopratio kući 24.5.2011. godine u 3 ujutro. Ali onda odeš negdi dalje i vidiš da, kad ti treba žlica kave, moraš ili otić u trgovinu ma kolko daleko ona bila ili ćeš taj dan ostat bez kave jer sa susjedom Ivanom Horvatom baš i nisi tolko dobar da biste si posuđivali kavu, a zadnji put si ga vidio 2014. godine ono kad ste se jednom susreli slučajno na stepenicama zgrade.

Onda svatiš da, kad ti postane loše na glavnom kolodvoru, da nema baba Jele koja će to možda prepričat odma isti dan cijelom selu, ali će ti prije toga iste sekunde pružit čašu vode i stavit pred tebe cijeli spektar likova iz narodne medicine, nego samo neka Nada Kovačić koja te ne zna pa joj je nekako najlakše praviti se da ne primjećuje da ti treba pomoć jer nekako se Nada nada da će možda to neko drugi napravit umisto nje da ne mora baš ona.

Onda svatiš da, kad ti se ide kući iz izlaska u tri ujutro, da nema nekoga Ivana, Marka ili Luke s kojima si se igrala ko dite pa baš i oni tad idu kući pa će ić okolnim putem da eto tebe otprate da ne ideš sama.

Surađujem s raznim portalima, od kojih neke čita i milijun do dva milijuna ljudi, ali niko mi ne napravi tolku pompu oko bloga ko moji ljudi iz tog mog malog mista koji su svakaki, al kad zatreba, uvik tu za svoga. Dobro, ne svi, ali lip broj.

Obični, mali ljudi koji nisu ni svjesni da, kad se udruže, imaju moć veću nego najjači portali i urednici u Hrvatskoj. Obični, mali ljudi koje nije briga jesam li u tekstu koristila retrospekciju, in medias res ili deus ex machina postupke, dokle god u tekstu vide dušu. Obični, mali ljudi koji nisu ni svjesni šta bi sve mogli da se češće udruže tako kad god im je nešto po volji ili kad god im nije nešto po volji. Obični, mali ljudi kojima bi neko trebo reć da, kad bi se udružili češće snagom koju imaju kad se udruže, mogli bi i planine premišćat i da ne dopuste da je iko drugi uvjerava da je veći, bolji i jači od nji jer ima neku iole moć jer moć pojedinaca na vrhu ništa je naspram zajedništva običnog, malog naroda.

Zamislite da se svi „obični mali ljudi“ ovog svita udruže. Ili barem svakog mista na ovom svitu. Da se udružuju češće. Da ni ne žive drugačije nego samo tako. Oni „velikani“ ne bi imali šanse ni u čemu što vama i meni, malim običnim ljudima, nije po volji. Nema toga urednika, ministra, političara, predsjednika, poslodavca ni mafijaša jačeg od složnog naroda. A baš to je moje selo. Obični, mali ljudi koji su u stanju drugom pružit čašu vode kad mu treba. Obični, mali ljudi koji su u stanju otpratit nekog kući da ne ide sam.

Obični, mali ljudi koji nemaju osjećaj da tuđa sreća krade nešto od njiove sreće. Obični mali ljudi koji će ti dat žlicu kave kad ti zafali. A to je ono što se računa na kraju dana, dok zbrajaš pobjede i poraze. Obični, mali ljudi koji nisu nimalo mali jer veliki ljudi se prepoznaju baš u malim stvarima. I kad bi ovaj svit prekrojio svoje definicije i presložio svoje vrijednosti, ti obični, mali ljudi bi zaminjili misto s nekim puno većim ljudima i ne bi bili nimalo mali. Naprotiv. Bili bi puno veći nego neki „veliki“ ljudi.

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

runwayfunway_runwayfunwayfashion_runwayfunwayootd_runwayfunwaystyle

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Nužna polja su označena s *